Smrt je decenijama bila gurnuta iza bolničkih paravana, sterilizovana do neprepoznatljivosti i svedena na medicinski događaj. U savremenom društvu, koje sve može da meri, optimizuje i produži, smrt je postala tabu.
Govorimo o wellness-u, longevity-ju i biohacking-u, ali gotovo nikad o onome što nas sve, bez izuzetka, čeka na kraju. Upravo zato nije slučajno što je vest da se Nikol Kidman obučava da postane dula smrti izazvala toliku pažnju, i tiho olakšanje. Ne zato što slavne ličnosti diktiraju smisao života i smrti, već zato što je njena priča brutalno prepoznatljiva: čak ni ljubav porodice ponekad nije dovoljna.
„Dok je moja majka umirala, bila je usamljena. Porodica može samo do izvesne tačke“, rekla je Kidman govoreći na Univerzitetu u San Francisku, dodajući da je tada pomislila kako bi bilo dragoceno da postoji neko „ko može nepristrasno da sedi i pruži utehu i brigu“. Taj „neko“ danas ima ime: dula smrti.
Ko su zapravo dule smrti?
Dula smrti nije lekar, medicinska sestra niti zamena za palijativnu negu. Prema definiciji Međunarodne asocijacije za dule kraja života (INELDA), reč je o nemedicinskom pratiocu koji pruža emocionalnu, psihološku, duhovnu i praktičnu podršku osobi koja umire i njenoj porodici. Drugim rečima, neko ko je tu kad medicinski protokoli prestanu, a ljudska potreba za prisustvom tek počne.
Dule pomažu u razgovorima o smrti koje svi odlažu, objašnjavaju šta se fizički i emocionalno dešava u poslednjim danima, ostaju uz osobu tokom vigilije, rasterećuju porodicu i možda najvažnije, vraćaju smrt u domen ljudskog iskustva, a ne samo kliničkog ishoda.
Staro koliko i čovečanstvo, novo kao savremeni život
Iako zvuči kao nova profesija, koncept dula smrti ima duboke korene. U starim zajednicama ljudi su umirali kod kuće, uz porodicu i zajednicu. Smrt je bila vidljiva, prisutna i ritualizovana. Tek sa modernom medicinom i institucionalizacijom umiranja, proces je postao izolovan i usamljen. Savremeni pokret dula smrti počinje početkom 2000-ih u SAD, kada se javlja potreba da se „rupa“ između porodice, bolnice i hospisa ponovo popuni ljudskim prisustvom. Nakon 2015. dolazi do prave ekspanzije, tako da danas postoje brojne organizacije, obuke i međunarodne mreže dula smrti širom sveta.
Zašto sada?
Pandemija, starenje populacije, ali i sve veći otpor prema dehumanizovanom zdravstvenom sistemu, vratili su pitanje: kako želimo da umremo?
Broj dula smrti dramatično raste upravo zato što porodice shvataju da „biti tu“ nije isto što i „znati šta raditi“. Odluka Nikol Kidman da se uključi u ovaj svet nije bekstvo iz Holivuda, već logičan odgovor na lični gubitak i univerzalno pitanje. Kako je sama rekla, zvučalo joj je „pomalo čudno“. Ali u društvu koje je smrt pretvorilo u tišinu, možda nam je upravo ta „čudna“ profesija najpotrebnija.
Jer ako postoji dula koja nas uvodi u život, zašto ne bi postojala ona koja nas ljudski ispraća?
Foto: AI generisana
